Dve godine borbe, dve godine potrošenog vremena, ko zna koliko novca uloženo u lečenje, koliko manifestacija i događaja organizovano u njegovo ime i u dobrotvorne svrhe, dve godine smejanja i plakanja, uživanja i bolova, dve godine padoše tek tako. Povodom smrti moga mlađeg brata, sedamnaestogodišnjeg učenika Prve gimnazije Beograda, želeo bih da se nekim ljudima zahvalim za sve što su učinili za mene i moju porodicu, a nekima i ne.
Hvala lekarima koji su nesposobni da uspostave dijagnozu nekoliko meseci, hvala im što ne znaju da čitaju MR snimke i da vide tumor na njima, već čekaju da se uveća i do četiri puta i onda dođu do zaključka da je to ipak tumor a ne nešto drugo što su mislili da je i onda bude kasno za operaciju u inostranstvu.
Hvala dr. Danici Grujičić koja je bila toliko prijatna i uljudna da je uspela da izdvoji dva minuta da pomeri svoju guzu sa udobne kožne fotelje i pogleda mog bolesnog brata, njenog pacijenta kojeg je operisala, na samom parkingu u kolima. Hvala joj što je nakon naših visokih veza i mnogobrojnih odbijanja, pogledala njegove snimke i rekla kako je izlečen, a nije bio očigledno.
Hvala lekarima, njih pet, dežurnih taj dan, sa VMA koji nisu hteli da ga pogledaju kada je imao prvi u nizu mnogih epi napada, dok se on grči u kolima hitne pomoći zato što on “nije” njihov pacijent.
Hvala (većini) medicinskih sestara koje su uvek bile tu kada je trebalo i sve su nam lepo objašnjavale, nikada nisu bile drske ni uživo ni preko telefona, koje su imale smelosti i hrabrosti da nas pitaju zašto smo tražili socijalnu pomoć u vidu pelena, kada smo već dobili novčanu pomoć. Pa Bože moj, verovatno ne znaju da ta novčana pomoć ne pokriva ni polovinu sredstava i lekova za lečenje moga brata, naša je krivica što nismo svi medicinski obrazovani pa da im objasnimo kako se ponaša prema bolesnima. Sad znamo za ne daj Bože, sledeći put.
Hvala celom ministarstvu zdravlja koji smatra da osobe u kolicima mogu iznenada prohodati ispred zgrade onkologije i popeti se uz stepenice, jer što bi oni trošili pare na popravku rampe za osobe as invaliditetom. Nije kao da pare idu iz njihovih džepova ali dobro, kažu čuda se dešavaju.
Hvala taksistima koji se ispred iste zgrade onkologije parkiraju tačno na mestima ispred ulaza i na pešačkom prelazu da ne možeš prići i tako satima sede i jedu burek, čitaju novine, malo igraju “džepni bilijar” pa ako vide bilo kakvu policiju (običnu, saobraćajnu, džukele…pardon, komunalnu) odmah skidaju taxi znak sa kola i beže.
Hvala premijeru Srbije, Aleksandru Vučiću, koji ima (naše) pare za Beograd na vodi, a bolesne ljude i dalje lečimo sms porukama.
A onima kojima ne želim da se zahvalim su:
Osnovne škole “Srevan Sremac”, “Rade Drainac”, “Jovan Ristić”, “Olga Petrov” i “Kraljica Marija” i kulturno umetničkim društvima “Lira” i “PKB” koji su zajedno sa našim prijateljima godine organizovali humanitarnu priredbu za Strahinju i oduševili celu moju porodici ovim divnim gestom. Oni su krivi sigurno.
Studiu glume “Dve besne gliste” koji je organizovao humanitarnu predstavu za Strahinju u kojoj su bukvalno svi uživali i novac donirali za njegovo lečenje. I oni su krivi sigurno.
BELhospice organizaciji i njenim volonterima koji su ga stalno obilazili, zabavljali, gledali filmove sa njim, kupovali mu razne poklone, trčali maratone po Srbiji i Evropi za njega, nabavljali mu razne stvari kako bi mu lakše bilo a koje su gotovo nemoguće za pronaći. I oni su krivi sigurno.
Saši Zdjelaru, mladom fudbaleru koji je bez pogovora prihvatio poziv da upozna Strahinju i poklonio mu nekoliko dresova koji su Strahinji puno značili i dolazio mu u posetu kad je mogao. I on je kriv sigurno.
Rvačkom klubu “Pobednik”, momcima i trenerima koji su ga redovno obilazili i zabavljali, učlanili ga u klub i dali mu člansku kartu iako Strahinja nije mogao da ustane iz kreveta. Momcima koji su mu poklonili mnoge medalje koje su osvajali na turnirima i bili tu za njega do poslednjeg dana. I oni su krivi sigurno.
Mladim košarkašima Partizana, Mihajlu Andriću i Vanji Marinkoviću što su došli kada je Strahinja već bio u zaista teškom stanju i koji su imali razumevanja za situaciju a opet su mu došli u posetu i poklonili mu dres Partizana. I oni su krivi sigurno.
Svim prijateljima i profesorima iz Strahinjine osnovne i srednje škole, koji su ga obilazili kad god su mogli, donirali mu novac i stvari, zabavljali ga, smejali se i veselili se sa njim, posvetili ulicu otvorenog srca u Borči njemu, pokušavali na bilo koji način da mu olakšaju borbu i pomognu da pobedi bolest. Nažalost “onima gore” to očigledno nije bilo dovoljno. I oni su krivi sigurno.
Nadam se da neki neće pogrešno shvatiti dosadašnji sarkazam, jer ja sam zaista zahvalan svima (svima iz dela kojima “nisam” zahvalan) koji su tu uvek bili uz nas.
Strahinja je dobio sve što je poželeo, sve što smo mogli kupili smo mu i omogućili. Dobio je sve sem prilike da ostvari svoj san, da ozdravi i nauči da pravi video igrice. Dobio je sve sem prilike za život.
A vi se i dalje kunite u ovu prelepu državu, promovišite je po svetu, ostanite u njoj i radite za bedne pare i preživaljavajte umesto da živite, budite patriJote i ginite za nju, branite Kosovo rušenjem i paljenjem Beograda i pljačkom trafika i prodavnica i nemojte se ni slučajno žaliti kako je ovde loše.
Hvala Srbijo, nataknem te na kurac.
Strahinja Andrejic
24.08.1999. - 30.09.2016.
